О књизи: 2018 / Ни десет година касније, Максим Голиков још увек не може да се сети како је успео да изађе из психијатријске болнице. Црна тачка на његовом личном календару протеже се од збуњености и апатије касних деведесетих до осме године новог века, прскајући поприлично много више страница, али управо због тога најмање од свега жали. Све што се раније дешавало је испрекидана линија, чији потези означавају догађаје који су важни или боље речено безвредни и испресецани празнинама које трају од неколико минута до неколико дана. Али то је само приближно, јер покушавајући да се сети онога што је изгубљено, о временским периодима може судити само посредно, а о ономе што му се догодило - из друге руке. У сваком случају, нашао се слободан, још увек неослобођен сталног осећања опасности. Једино што га спасава од коначне параноичне исцрпљености је то што му је цео његов претходни, садашњи, преболнички живот, неко украден, одавно постао као сенка на стаклу: завирује у ову сенку, схватајући са изразитом језом. да му сенка не припада, а да у исто време не може да разазна чија је: да ли је то особа која из таме која влада споља покушава да погледа у осветљену кућу и, вероватно, да се врати кући; Да ли је то сенка скитнице, заувек лишеног дома, мира, па чак и сећања на боље дане, који је одлутао у узалудним покушајима да оконча пут који не бисте пожелели свом непријатељу?.